7

Uspori, Evo. Kud zuris? Ti to znas, ali citaoci? Da, ali Eva zanesena novom pricom trci po vec pretrcanoj stazi da bi stigla do pocetka. Da bi od pocetka pocela da plete mrezu.
Moram citaocima reci dvije stvari: prvo, Eva je sve ovo prilicno zbrzala kao da svi znaju sve kao i ona, a njoj se eto zurilo na taj pocetak, i drugo: 4. glavu je napisala kratko i placuci.
Tu cu je odati, da to je ON, covek koga voli. Bila je kratka, nema, suzna i nije mogla nista vise da kaze. Kad god prica o njemu, place. Izbegla je suze. Ali sada ne zna da li su se citaoci dovoljno zadrzali na toj stranici i osetili njene prigusene suze. Zato ih moli da se vrate i jos jednom procitaju glavu 4, da zapamte da je to on, njen mili, njena ljubav, onaj o kome prica ovu pricu, junak njenog romana. Takav je bio, a kakav ce biti jos ni ona ne zna. U njenim snovima, masti, stihovima, ona ga je digla u zvezde i on je odavno ono sto i jeste i nije.



Svakog jutra kad se probudi klekne i dugo, dugo se moli, ne moli za ljubav, nego za mir i snagu, snagu da moze da zivi, a zivi da bi pisala. Pred sobom vidi svoj put, put bez linija, tanke linije njenih proslih zivota sve su tanje, ali jedna najjaca, najsvezija i nije njena, nego njegova. Ona je obrisala linije, a on je nacrtao svoju, vidljivu i na njenoj novoj mapi po kojoj je tek ucila da hoda.

6

Ovde, u sestoj glavi, sad kad je sve prepricala, Eva bi zelela da masta, da sve zaboravi, osim onoga koga voli, a ljubi ga druga zena. Ona bi da ga u ovoj knjizi obljubi bez mere i granica, da bude njen i ona njegova, da se ostvari njena zivotna ljubav, da nije uzalud zivela. Jer njena dusa trune, ona place, zeli ga i ceka. A godine? Kucaju. Kasno je. Ona zna da je kasno za njih. Neka se ozenio, neka i on prodje taj krug, brak, zena, deca...
Ona se pak nada bar jednom poljupcu bilo kad i ceka rec, sivo-rozu.


Dok ceka, da mu ne smeta, da sebe ne ponizava, ne unistava, Eva je odlucila da pise.
Jos ne zna o cemu? Ali mora iz nje suknuti vulkan i prosuti lavu koja ce sve spaliti.
Sve sto zeli moze ovde i i reci i uciniti. I on i ona. Da li ce mu se svetiti? Ili ne? Moze sve? Zna to, tako su nastale sve knjige. Ipak, nista ne planira. I knjige su kao pravi zivot. Dogode se. Pa kako bude ovaj put.

Gorak osmeh joj zatitra na gornjoj usni kad je ispila zadnji gutljaj svoje jutarnje kafe. Toz, namrsti se. Proguta gorcinu i pomisli: Dogodice se nesto drugo, a sve drugo je bolje. Srce joj zaigra. Ruka sa olovkom se zgrci, utrnula od pisanja. Ispruzi prste, podize glavu i pogleda negde daleko i cu svoj drugi glas:
Evo Eve, spremna je za pricu.

5

Onda joj je djavo poslao jos jedno iskusenje.
Jos joj je na ramenu bila ljubav, a ona kao ranjena zverka sa suzama u ocima, strast u dusi i telu neutoljena, a srela je B3, na netu, na chatu, mobilni je bacila i retko ukljucivala, a kompjuter joj je bio novi svet, nova uteha. Prvo je naisla na taj chat, malo radoznalost, malo vezbanja tipkanja za pocetak. Tamo retko zalaze dame poput nje, tako je bar ona mislila. Eva, tako je ukucala svoj nick, prva i prava zena, ponovo probudjena i osvestena, ali Eva je Eva.
Tek sto se ukljucila neki Dzoni ju je pozvao na razgovor. Kroz nekoliko minuta vec su pricali na mobilni telefon koji je izvukla iz ladice. Bio je drukciji. Telesan, otvoren i reci: volim te ili mislim na tebe kod njega su bile: Hocu te, Imam te.
Bunila se, a onda prihvatala njegov stil, ona je bila probudjena, zeljna, a razocarana i mozda bi se bar gladno telo moglo utesiti, no bojala se da bi i tim putem stigla na isti znak, a kasnije shvatila da je i on tako bezao od istog. Ipak igrali su, on je nastavio gde su drugi stali, a Eva je trebala utehu.
Prvi je probudio, drugi naucio da veruje, treci osvojio dusu, a Dzoni je hteo telo.
Prvi put je bila spremna za ovakav izazov.
Sve je isplanirala. Sve su isplanirali.
Ali ima Boga, a on je hteo da joj se ni ovo ne desi.
Pobegli su jedno od drugoga, svak na svoj nacin, a oboje bezeci od emocija.
Eva danas ne zna ko su oni? Ni gde su? Samo je onaj prvi vec dve godine mrtav. Ubio se. Drugi je ozenjen, prijatelji su i javljaju se jedno drugom za praznike i rodjendane, cesce netom, nego mobilnim telefonom, treci je nemi film, njena boljka, enigma, njena neostvarena ljubav, ziv ili ne, ozenjen ili ne, on je i sad razlog zbog kojeg svako jutro ustaje, bez njega ne bi bilo nicega, ni nje, ni ovog pisanja.
Voli ga i volece ga zauvek.
Cetvrti se nekad javi, ne moze da je zaboravi, ostali su jedno drugom uspomena bez uspomena, zelja bez zelje, ljubav bez ljubavi, prica koja nema ni kraj, ni pocetak...
Ipak vreme je slozilo kockice.
Nista se nije dogodilo sto nije trebalo da se dogodi.
Bog zna zasto.

4

Prosle su dve godine.
Ipak morala je doci do njega.. Citav zivot ga je cekala. I on nju. Dva tela - jedna dusa. Ubedjena je da joj je Bog kome se usrdno molila, poslao i njega.
Opet sveska iz trafike, dugo birana i slika i jedan broj na slici i sad je umesto njenog rodjendana isao taj broj i reci:
Koja je tvoja talasna duzina, koji su tvoji pogledi na svet?
Treci dan stize odgovor:
Tvoj stil tacno odgovara strogim principima ukusa mog -
Pocelo je.
Bez linija.
I sta da pise?
Da su se voleli, da je ispisala 3 sveske njihovih strasnih poruka, razmenili su i pisma i fotografije, ziveli za skori susret, a onda se on izgubio, kao propao u zemlju. Nesto je kvrcnulo. Pobegao je od ljubavi. Ona je ostala zbunjena, slomljena i od ljubavi i onog sto se desilo. Zasto? Zasto, pitala se, pa citav ga je zivot cekala, borila se, zivela da bi jednom volela i naisao je on, njena ljubav za koga je disala, o kome je pisala...
Zasto?

Posle je cula da se ozenio, poverovala je i svet joj se srusio, iako to njeno srce nije nikad prihvatilo, niti se nesto u njemu promenilo, kasnije je mislila da se to mozda nije ni desilo, ali svejedno, trik ili ne, otisao je i nikada se nije javio, ni odgovorio, ni objasnio. A ona ga jos ceka i voli.

3

13. februar. Prethodni dan mu je poslala, tako se zaklela sebi, poslednju poruku, naoko nonsalantan pozdrav iz cafea Mexico. Popodne, pa predvece dodje joj da opet nesto ukuca, ali u poslednjem trenu umesto na njegov broj posla ne neki nepoznati koji je zavrsavao danom njenog rodjenja:
"Na pocetku bejase rec
a sta je na kraju?"
Sutradan 13.2. stigao je odgovor, znak od Boga, od nepoznatog muskarca sa kojim ce razmenjivati intezivno celu godinu dana prijateljske poruke, uglavnom vezane za Boga, Isusa, spas, a to joj je trebalo.On je ubedio da ga nije slucajno nazvala, a ona je ubedila sebe. U to vreme sve je prihvatala, trazila je nove ljude, nova prijateljstva, nove poglede na svet, nove emocije. Molila se, pocela je da iscitava Bibliju. Onaj u koga se zaljubila nestao je kao da ga nikad nije bilo. Kako? Da li je to onda bila ljubav? Ostalo joj je 5 svescica najiskrenijih pesama, ako je nestao on, ostala je inspiracija i ona je pisala vise nego ikad. On je samo probudio, a ona sazrela i mislila o svemu, a o sebi vise nego ikad. Sad moli i ceka.
I dalje prepricava svoj zivot i to povrsno. Evo, znas ti to, ovo su stvari koje si prosla, a nesrecna si. Pusti linije. Mastaj. Nema linija.

2

More.
Sedeli su u cafeu "Meksiko".
Sreli su se slucajno, ako je slucajnost sto su se znali pre rata, a sad nasli na moru, ona kao izbeglica, on na odmoru.
Piljio je u nju, njenu providnu suknju i ispitivao. Ona je bila zatecena. Neki drugi muskarac se raspituje za nju i njene probleme, gleda je i zeli.
-Eh - govorila je -Ti si...
-Reci, reci - cikao je -
-Gotovo je to za mene, a uostalom ja samo mogu kad volim ako volim...
-Lepo, blago tebi, sve bih dao za to... A gde ces naci toga koji ce te tako voleti, da mu citas pesme, da te drzi za ruku i uziva u tome?
-Trazicu, cekacu, ako ne nadjem napisacu roman.
-Lagaces o muskarcima?
-Ne, reci cu istinu.
-I... - pitao je - ima li takvih, sta mislis?
-Pa videcu!?
-Ah, pravi muskarci sanjaju o istoj takvoj ljubavi, ali ne veruju da postoji. Ako nesto napises, javi mi...
-Doci ces?
-Ne znam. Dosao bih, ali ja te ne zasluzujem.
Divio joj se, nije video njene godine, nego njeno lepo lice i pekrasne plavo-zelene oci, oci boje mora. Uporno je zvao svakog jutra na kafu i onda nagovarao za vecernji izlazak, flertovao je iskusno uzivajuci u tome i u njenom drustvu, ali tako je sve vise ronio u dubinu njenih oci i nesvesno cinio nesto sto nije zeleo... povrediti i nju, i sebe. Eva je to sve izdrzavala, nije mogla da ga odbije jer je umilnim glasom preklinjao na stalno vidjanje, donekle joj je i trebalo i godilo drustvo, godile njegove reci pune slatkorecivih komplimenata i ona je samo mislila da ostane mirna i fer prema njemu, a on svakako odlazi za nekoliko dana i sve ce opet biti kao pre.
Otisao je.
Prvi dan bio joj je cudan, nije izlazila, odmarala je. Drugi dan se uputila u setnju i prosla pored kafea u kom su sedeli svaki dan. U isto vreme osetila je silnu milinu ugledavsi stolicu na kojoj je on sedeo, a onda u drugi mah, obuze je strasna praznina, Stolica je bila prazna, cafe je bio prazan, ulica je bila prazna dok se jedva probijala kroz gomilu turista. Sve je bilo prazno.
Nedostajao joj je. I sutradan, I prekosutra jos vise. Ponavljala je njihove razgovore, zapamtila je njegove gestove i uzrecice. Dogodilo se. Eva se probudila kao zena koja je godinama spavala, osecala je da se nanovo rodila i da hoce da voli i da hoce da mu to kaze i da hoce da ga vidi i da bude sa njim. Ludila je, a on je bio daleko. Nista se stvarno nije dogodilo medju njima, otisao je uz uctiv pozdrav i jos po koji savet kako da zivisama. Sve sto je ostalo, bio je njegov broj mobilnog telefona koji joj je ostavio da mu posalje fotografije, da ona je napravila nekoliko snimaka i odmah ih je izradila. Slike i on na slikama. Ljubav. Ima li ista lepse i bolnije u tome. Sve pre je nestalo, postojalo je samo to osecanje i ona je zivela sa njim, mastala, ceznula, planirala da ga zove i ceka da dodje.
Ali znala je koliko je to opasno. I rano. Ne za njih. Za ovu pricu. Eva je tek krenula i put je prazan, nema prepreka, ali ni znakova
U isto vreme poceo je njen samacki zivot, bivsi muz i sin otisli su u S. i ona je ostala sama na moru, da radi i zivi. Iznajmila je mali stancic u centru HN preko puta Andriceve kuce i uzivala u samoci. Gazdarice, prijatelji i prijateljice, sve ono sto nije prezivela kao devojka. Procvetala je bas sad kad bi mogla poceti da vene. Ipak znala je da je na toj stazi znak opasnosti koji ne vidi jasno, ali ga oseca. Mozda zato sto bi to bilo prvi put, pa je opet tesko, ali inace sve joj je licilo na tesko iskusenje, na greh koji preti. Molila se i masturbirala. Satirala je i dusu i telo. Bila je zaljubljena. Posle toliko godina, srce joj se ispunilo. Pisala je pesme, skupljala macke, hranila ptice, kupovala knjige i kasete, sedela na klupi pored mora, isla u crkvu i kod prijateljice sa kojom je sve u tancine vise puta analizirala. Bila je sretna. Bila je podstanar, radila na odredjeno vreme, od svojih stvari osim torbe gardarobe imala je 1 kasetofon, 1 grejalica i 1 fotoaparat i trazila je da kupi 1 mobilni telefon. U sobi je imala 2 kreveta i ormar i prozor sa pogledom na more.
Pisala je na kolenima ili na krevetu u sobi kad bi bila kisa ili na klupi pored mora kad je bilo suncano. Nije se obazirala na zacudjene poglede prolaznika koji su je vidjali svaki dan na klupi kako pise. Jos jedna ludjakinja. Ona nije videla nikog. Negde duboko u njoj zivelo je nesto novo, toplo i lepo i tuzno. Nista nije postojalo osim toga. Trazila ga je i bezala. Zvala i najavljivala dolazak, pa odustajala. Vruce - hladno. Otkrila je svoje telo, ceznju i strast pred ogledalom i u krevetu. Zarko ga je zelela, zamisljala, uzivala i onda bi se malo opustila i zaspala. Cim bi se probudila, ljubav ju je ispunjavala, ali i plasila, osecala je da je to pogresno. Osecala je da je stala na ludi kamen, da je izgubila kompas, snaga te strasti pocela je da je plasi. Telefonski razgovori i priznanja. On se jos vise uplasio.
Isla je svake subote u gornju Savinu crkvu, a nedeljom u gornju. Molila je boga da je spasi.
-Duso.
-Doci su, ali jos nisam jak.
-Dodji. Jaka sam za oboje.
-Duso.

1

Dok je te subote ritualno ispijala svoju prvu jutarnju kafu u krevetu i pisala, Eva se pomolila, protegla i pogledala svoje noge. Jos su lepe, samo se veliki prst na desnoj nozi zuti od rinarola koji jos uvek povremeno privija, kad se umori i noge nateknu. Vec je treca godina kako je poceo da boli, a onda i otpada nokat na tom prstu, sad kad je to ipak proslo, plasi se infekcije i da se ta muka ne bi slucajno ponovila. Ne zna kako ni zasto je pre te tri godine po povratku u svoj nekadasnji grad, pri prvoj setnji centrom pala, povredila nogu i stala. Stala i bukvalno sa svim svojim borbama, zeljama i snovima. Sve je postalo drukcije, u ludom ritmu prelaznih godina niko i nista je ne bi zaustavilo, da nije bilo tog nokta. To tiho kuckanje u uglu nokta koje je pretilo kao da nesto opet trune u njemu, bilo joj je smetnja i opomena kad bi god htela jace da korakne i uradi bilo sta kao nekad.
Juce je Eva otplakala posle duzeg vremena. Kazu, lavice ne placu. I to lavice u podznaku vage, one su jake i ne predaju se. Da li je plac predaja? Ne zna, cudi se i sama, ali se ne otima, treba plakati, zasto ce nam suze ako ih ne trosimo? Jutros joj na ovu pomisao usta napravise blazen osmejak, a juce, sinoc i nocas njena ojadjenost je bila tolika da je mislila da nece izdrzati, da nista nema smisla i da ce se predati. Kome? Nikome. Ali ta predaja bi ipak bila kraj, ne ustati iz kreveta posle kafe, ne otici na posao, ne zvati dete, sve bi to bilo okoncavanje neceg sto su drugi smatrali pravim zivotom. Eva je vec zivela drugi zivot, a da mozda i nije bila svesna.Sve sto joj se dogadjalo bilo je uduplano, kriza na krizu. Dusa devojcice se cepala u telu zrele zene. Drmali su je hormoni, znojila se, drhtala, plakala i smejala se. I razvod kao formalan kraj necega sto je davno nestalo.
Sama. Napokon sama.
Uvek je bila sama u dusi, ali fizicki nikad. Okovi: roditelji, muz, dete. Sve je vreme otklonilo, ostala je na cistini. Trebalo je praviti nove seme sa dosta starog u sebi. Kako? E, i zato je u krizi, sto ne zna i sto jos nije uhvatila taj drugi voz sto ce je dalje voziti, ali i dovuci na poslednju stanicu.
Eva je oduvek bila san mnogih muskaraca, lepa, zgodna i pametna. Posebno senzibilna, nedodirljiva, strasna pesnicka dusa. Rano uhvacena u mrezu braka. Sazalila se sto je neko ludacki voleo i radio sebi o glavi ako je izgubi i udala se.
Nista nije znala ni o ljubavi, ni braku, ni seksu. Bile su to godine mucenja i ucenja. I deca su rodila dete.
Eva je po prvi put bila sretna. Njenu neznu dusu koja je ceznula za neostvarenim ljubavima, ispunila je ljubav prema sinu koga je volela vise od ijednog muskarca u zivotu. U to je potrosila sve preostale godine mladog i rane godine zrelog doba. A onda je prokleti rat (o njemu Eva nece pisati kao muskarci pisci - mesto, vreme, politicka zbivanja i uzroci rata). Rat je rat. Odneo je sve, ali i lazi. Suocila se sa zivotom i otkrila da sve sto je izgubila, bila je laz. Pocela je da pise. Kopala je po secanjima, trazila razloge svojih promasaja i poraza. Evo i sad ovo sto pise, ona jednostavno ne moze da odlepi od secanja. A morace.
Ovde ce stati. Prva glava nije epilog i pocece negde drugo, a zabranice sebi retrospekcije. Ucim je da pise, nju koja ne ispusta pero iz ruke. Mora da pise iz drugog ugla, ne sme da jauce, ni da se ispoveda. Toga je bilo dosta. Hajde Evo, nacni svoju pricu na nekom drugom cosku. Zasto si stala? Boli te prst na nozi?
Nema vracanja, nema linija.