Sve sto je pisala, mislila, osecala, pocinjala je sa biranjem svesaka u trafikama, knjizarama, samoposlugama. Uvek je kupovala 3: racunsku, sa linijama i bez linija. Dugo je birala boje, crteze i trazila u njima neku inspiraciju, ali i utociste. Prvo bi pocela pisati u onoj bez linija. To prazno, cisto polje, potpuno neograniceno, bilo je i izazov i neslucena sloboda... Imati dovoljno papira i olovke i sarati, sarati... Tako je radila godinama. Onda je u silnom piskaranju, a nakupilo se bas puno tih ispisanih svesaka sa ko zna kakvim blagom u njima, ali i glupostima u tom svastarenju, pomislila: zasto napokon ne pocne da pise nesto sto bi citali i drugi, pa i ona sama? Da iznenadi prvo sebe! Da, kad bi uspela da iznenadi sebe, iznenadila bi i druge. To je formula. I nasla se eto pred tom pocetnickom pitalicom, kako nazvati svoje delo (koje jos nije napisala) i junakinju (koja se jos nije rodila)? Imala je uvek maste, od nje joj se dusa raspadala, a sada: STOP! Sta odabrati?
Evo, neka delo bude Bez linija*, potpuna sloboda, sreca, a junakinja neka bude Eva, prva zena i prava zena koju bi muskarci da dohvate i shvate, a i ona sama sebe ne shvata. Ona bi prvo da upozna sebe, pa sve ostalo, muskarce (iako je posla u lov na jednog) da ih posle toga i ulovi i zarobi u kavez svoje knjige, i bude im i gospodarica i cuvarka. A ko ce cuvati cuvare, seti se jedne izreke. Niko. Put je bez linija i ko zna koga ce sresti i sta ce se na njemu zbiti?
*Prolog romanu "Bez linija" napisanog u Sarajevu 27.8.2005. u svesku od stotinjak strana. Da, za jedan dan, kao pesma. Na koricama sveske natpis: Graffiti, sa fotografijom lokomotive na prednjoj strani, na zadnjoj su 3 solje i isti natpis. Na prozor lokomotive napisala sam hemijskom olovkom: Roman ~329~, asocijacija na kamion 329 iz NYC-a, foto sa druge sveske koja je prethodila trecoj, Egypt... Pisanje je trajalo citav dan. Pala je noc i sveska je bila ispisana, ruka ukocena, srce u grcu. Sutradan kupila sam drugu svesku i pokusala da nastavim sa pisanjem, no nije vise teklo, bilo je usiljeno, a ja nezadovoljna sto ne mogu ni vise da pisem kao prethodni dan, niti sam znala kako da sve zavrsim. Tako je to stajalo 2-3 godine dok mi jedan prijatelj koji je vec bio objavio svoj prvi roman i pisao drugi nije rekao: pa to je kraj. Eureka! Shvatih da sam u tom jednom danu i pocela i zavrsila roman.
